- Calendario eventi
- 28 Marzo 2013
Petar Žebeljan a Umago
Giovedì, 4 aprile, alle ore 20, in occasione della Giornata della cultura serba nel Buiese, l'Associazione culturale serba Prosvjeta organizza, presso la Biblioteca civica Umago, una serata letteraria con Petar Žebeljan (1939) di Perlez (Serbia). Scrittore, giornalista, viticoltore, ex direttore di Radio Belgrado, nonchè vincitore di premi di letteratura per l'infanzia ha pubblicato le seguenti raccolte di racconti: Jednom u Perlezu (2002), Nicanje duše (2005), Ždralovi nad Perlezom (2011). Benvenuti!
Marija Mišić o knjizi "Jednom u Perlezu"
Trebalo je hrabrosti za ovu knjigu. I ljudske i spisateljske. Ljudske - da se otvori jedan neočekivano surov svet detinjstva iznikao iz paorsko - spartanskog vaspitnog kodeksa, a spisateljske - da se u vreme kompjuterske književnosti ispriča jedna potpuno lična, pomalo spora i starinska priča o odrastanju. Kome? Vršnjacima koji su je i sami skrajnuli u sećanje ili mladima koji ne bi ni znali da je ma ko rastao "JEDNOM U PERLEZU"? Namenjena je, čini se, strpljivom čitaocu koji ne juri za radnjom, ne očekuje odveć dinamičnog junaka i privržen je kratkoj proznoj formi. Petar Žebeljan ispričao je svoju priču u dvadeset četiri slike. Bolje je reći - u dvadeset četiri fotografije, jer ova zbirka na svojih stotinak stranica donosi upravo atmosferu porodičnog albuma: događaje i ljude "uhvaćene" dok idu za svakodnevnim poslovima, zatečene u tuzi, iznenađene u grubosti, ponegde nameštene za "slikanje" pred kulisama od ćilima, u svečanim prilikama, u stavu dostojanstvenih i strogih domaćina, kao na stvarnim fotografijama koje u knjizi mestimice potkrepljuju sećanja, uvek iz vizure ćutljivog posmatrača - dečaka koji se ni kao odrastao čovek ne određuje prema njima, čvrsto rešen da ispriča KAKO JE BILO. Ali, sećanje zna i da prevari. Na fakta legne patina i dokumentarna proza neprimetno pređe u umetnost. Izbrušena i sugurno vođena rečenica sklizne u "zagrcnuti krik", kao u priči o tamburašima, i otkrije, ne pritajenu spisateljsku ambiciju, već pritajenog pisca.Taj grč STVARNO : MOGUĆE prisutan je u čitavoj knjizi i zbunjuje pedantnog čitaoca koji bi da je žanrovski odredi. Zbirka tematski povezanih umetničkih reportaža ili zbirka priča, knjiga sećanja...? Opredelimo li se za umetničku reportažu, istorija psa Satanaila i stidljivo dečačko upoznavanje sopstvene ličnosti kroz reči i oči drugog u zapisu NADNIČARI npr., neće se srećno uklopiti. Tretiramo li sadržaj knjige kao priče, primetićemo da se mnoge među njima, zbog odsustva radnje, tek skiciranih likova i opšte šturosti kazivanja, ne bi mogle tu da nađu. Nesrećni SATANAIL ne bi se bez natezanja mogao naći ni među sećanjma, jer je reč o priči sposobnoj da živi i izvan ove knjige. Ali, recimo da to i nije preterano važno. Kao što nije važno ni hoće li ovu pismenu knjigu stariji preporučiti mlađima ili će je mladi ponuditi odraslima i ko će kome čitati tumačenja "manje poznatih reči" sa četrnaest poslednjih stranica. A taj rečnik, posebna je vrednost ovog štiva, putokaz poput onog na poleđini porodične fotografije bez koga teško da bismo i sebe prepoznali jednom kad se nakupe godine.Na Žebeljanovim "fotografijama" jasno se, medjutim, raspoznaju muški i ženski likovi - prvi, upadljivim prisustvom, a drugi ili potpunim odsustvom ili tek kao slučajnim izlaskom pred objektiv; prvi, po pravilu, u pozi praktične strogosti i grubosti, koje reflektovane na svet životinja zatičemo u pomenutom SATANAILU, UMIRIVANJU KERUŠE i KONJSKOM GROBLJU ili kao vaspitni princip primenjene na samom junaku - piscu (ZBOGOM ŠKOLO); drugi, odnosno, ženski likovi na stranicama knjige žive s blagošću i potpunim razumevanjem kakvo može da ima samo majka, koja se retko oglašava, ali kad progovori , govori u ime svog jedinca (ZBOGOM ŠKOLO), sa strpljenjem i miloštom, koje dete prepoznaje u tetkinoj blizini i pamti u ukusu kompota, atmosferi salona s foteljama od pruća, u velikoj avanturi po pijacama prestonice (TETKA DUŠIČINI ŠTENDERI, TAZE HLEB I DVA RUČKA...).Šteta je što Petar Žebeljan nije ranije prikupio hrabrosti da objavi svoju prvu knjigu. Desetak godina ne bi presudno umanjilo distancu tako neophodnu za ovu vrstu proze, a oslobodilo bi autora za nove priče, do kraja ispričane, poput SATANAILA, pa u sledećim knjigama ne bi bilo zametaka (NADNIČARI, KONJSKO GROBLJE, VITEZ I RIĐA) ugušenih potrebom da se sve kaže ONAKO KAKO JE BILO, koju je pisac postavio sebi kao prevashodan zadatak, čini se, pre iz skromnosti čoveka koji kasno ulazi u književnost, bar na ova njena vrata, nego zbog nemanja stvaralačke snage da to učini.